Autumn edition

Nisam želela da ovaj post započinjem depresivnim izvinjenjem zašto nisam pisala... Tako da neću to uraditi.

Ovaj post započeću tako što ću reci da je jesen!! Period najlepših bojaa, mirisa ... Sama pomisao na ovo godišnje doba mi daje neku blagu dozu euforije koju prati jaka inspiracija kako za fotografijom tako i za pisanjem.

Eto zato sam se napokon rešila da napisem nešto jer i onako smatram da ako ono o čemu pišem nema nikakvog smilsla ni ne treba da bude napisano. Par dana sam samo fotkala kako sebe tako i sve što se nalazi oko mene, a što mi je privuklo pažnju.
Dosadila sam i Bogu i ljudima mojim stalnim zanovetanjem oko toga kako moram naći odgovarajucu pozadinu, svetlo, garderobu...
Ali jednostavno to sam ja , dok ne dobijem ono što želim i što sam naumila ne odustajem!
I ako se u proteklih mesec ipo do dva i ne smejem baš često poslednjih 10-tak dana  sam
nadoknadila propušteno i zaboravila na stanje uma koje me je pratilo i neželjeno uticalo na sve oko mene.
Zato sam zelela da sa vama podelim srećne trenutke u proteklom periodu koje sam zabeležila kamerom. Smatram da je svaki dan povod za slavlje i radost pogotovo ako sebe okružite ljudima koji su uvek tu za vas, a ja imam neverovatnu sreću da su uz mene moje drugarice, roditelji, sestra i jedno posebno bice koje je sasvim slucajno ušlo u moj život, a ostavilo traga kao da je ceo život bilo tu.
To divno bice jeste moj decko koji uspe da me nasmeje i vrati u život čak i kada mi nije ni do čega. I smatram da nikad ne cenimo dovoljno stvari koje imamo, a trebali bismo da počnemo jer su toga vredne ... Da se vratimo mi na jesen, jesenje boje ... Nadam se da ćete uživati u fotografijama koje ću ubaciti bar mali delić onoga koliko ja uživam u njima dok ih gledam, prosto zrače pozitivnom energijom... Uživajte!




Svaka druga slika pokazuje koliko uživam kako u slikanju tako i u svemu što me okružuje, a sam pokazatelj za to jeste moj blesavi spontani smeh koji se vidi na većini slika.

I mi niske osobe volimo da napravimo dobru fotografiju prirode i zbog toga moramo da nalazimo razna sredstva s obzirom da nam fali jedno 15cm visine, ali ni to nas ne da obeshrabriti. U mom slučaju poslužila je klupa.

Spontana i meni jedna od najdražih slika ...

Sve je u oku posmatrača i to je sve što imam da dodam ovde.

Zagrljaj je jedino mesto u kome se osećam potpuno sigurno. Najjači zagrlji su oni najlepši, oni koji vas nateraju da zaboravite na sve ono što vas je do pre samo sekunde mučilo, potpuno se prepustite tom osećaju lagodnosti i spokoja i ne želite da prestane. To je ono što ja cenim kod zagrljaja!

Osmeh ... ima li potrebe da naglasim da je i ovaj spontan i da je nastao potpuno slučajno ? Nisam ni mislila.

 I za kraj ono o čemu sam pričala malopre ... Na kraju dana kada se svi zvukovi utišaju i kada ostanete načisto sami sa sobom, ono što vas je najviše usrećilo izlazi na površinu. U mom slučaju to je ovaj divni dečko na slici koji ne mora uopšte da se trudi, a uspe da izmami moj najlepši osmeh. Onaj iskreni i detinjasti osmeh koji ne može svako da izvuče od luckaste devojčice koja je zaboravila kako da se iskreno smeje, ipak on to uspe, a nije čak ni svestan toga ...

Vidimo se sledećeg puta !!!! ♥ ♥ ♥